|
Bosanska Krupa - Most |
|
PRIPOVIJETKE IZ NAŠIH ČITANKI:
IV RAZRED
MLIN NA RIJECI UNI
Subota je kad su Velijini u krupskom mlinu na Uni mljeli žito.
Velija se radovao suboti, koliko zbog odlaska u Čaršiju, toliko i
zbog toga što će sa ocem provesti u mlinu dan i noć. A za to se
vrijeme na rijeci može mnogo toga desiti. Vremena će imati napretek,
pa će temeljito istražiti podnožje Starog grada i razgledati šareni
most sa svih strana. A može se još mnogo toga zanimljivog čuti i
doživjeti. A kad se budu vraćali kupiće bijeli “Ćimin” kruh što je
za djecu u Azrailovom Oku bila posebna poslastica.
- Hoćemo li, Velija? – pucketao je otac kandžijom po avliji.
- Mlin je bio u podnožju Starog grada gdje se Una rasula u bezbroj
rukavaca što su pravili ade u samom centru grada kao male zelene
krugove. Do jedne od ada je vodio drveni most, a na njoj je ležao
stari mlin koji se stotinama godina ljulja i trese prkoseći zubu
vremena.
Pričaju stari krupljani da je takvih mlinova bilo mnogo na Uni, ali
su nestajali u valovima rijeke pa njihovi kosturi strše iz vode
poput prikaza.
Krupljani se obraduju kad subotom čuju poznati klepet mlina:
- Stigao si, Begane. E, svaka čast? Kako zdravlje? Kako tvoji?
- Stigao, stigao. Što se mora, mora... – odgovarao je Began
poslovno. I fala na pitanju.
Began se sa svakim kratko upitao, ušao u mlin, zakovao daske što su
se u međuvremenu odvalile, naložio vatru, usuo žito i podigao
strugu.
Jak mlaz je zatutnjao kroz badanj i udario u mlinski točak koji se
polahko, uz škripu i stenjanje, počeo okretati. Onda je otac sjeo
pored mlina i satima gledao u rijeku.
Za to vrijeme Velija je obišao podnožje tvrđave, prošao obalom
rijeke, zavirio u svaki vrbak, pronalazio putiće koji su poput
tankih konopaca obavijali kulu i tajanstveno nestajali u strmim
zidinama. Zatim se vraćao nazad pun neke strijepnje i slutnje.
Pred noć je prišao ocu:
- Odmori se ti malko, babo. Ja ću pripaziti na žito – predložio je
ocu. Kao da je jedva dočekao, Began je uzeo deku i krenuo na
spavanje.
- Dobro, sine. Ti nazori da ne bude kakve štete.
Tekla je noć. Svjetla se palila u Čaršiji, mlin se ljuljao, rijeka
šumila, a sa Starog grada pirkao hladan povjetarac. Prvi put je
Velija bio sam u mlinu i jeza se počela uvlačiti u kičmu.
Uspavljivao ga je šum rijeke i jednolično tutnjanje mlina koji se
ljuljao kao ogromna lađa. Drijemao je, a znao da mora ostati budan.
To ga je otac stavio na kušnju i treba opravdati njegovo povjerenje.
Pogledao je u koš, nasuo još žita i ponovo sjeo na klupu. Noć je
bila sve gušća, šumovi čudniji, a posljednja svjetla u čaršiji se
gasila. Mrak brisao jednu po jednu puškarnicu na Starom gradu.
- Kako ide posao, Velija?
Okrenuo se i ugledao starca. Stajao je naslonjen na ogradu. Brada mu
je bila žuta kao da je u nju upletena gomila lišća, a odjeća zelena,
satkana od trave i vodenih slapova. Pola čovjek, a pola voda. Mirno
je gledao u rijeku kao da sa njom divani.
- Pa...tako... – pokušao je dječak da razabere je li zaista čuo glas
ili mu se samo pričinilo. Desi se tako njemu, kad proradi mašta, da
se
neko biće iz bajke pojavi pred očima, pa nikako da razabere je li
java ili san.
Obradovao se, jer je slutio novu priču. A Velija je volio priče.
Rizo Džafić
|
Bosanska Krupa - Skrovište |
|
PRIČE IZ NAŠIH ČITANKI: III RAZRED
SKROVIŠTE
Niko u kući nije znao za moju tajnu osim Zlaje.
To je bilo tajno skrovište u grmu na livadi, nedaleko od kuće. I
niko nije ulazio u to moje skrovište, osim Zlaje. Zlaja je ulazio u
njega samo u mom prisustvu i bio je ponosan ako bih mu dozvolio da
ostane jedno vrijeme u gomili šarenih predmeta. Kad imamo neku
tajnu, odemo u skrovište, pa tamo razrađujemo planove. Kad nešto
skrivimo u kući, sakrijemo se u naše skrovište.
Bilo je to mjesto čudno i neobično. Moj malo svijet u kom se odvijao
jedan dio moga života.
Kad se gleda spolja, ličilo je skrovište na žbun, kakvih ima mnogo
na livadi. U tom žbunu bila je mala dolina koja je vodila pod
zemlju, pa je skrovište ličilo na napušten trap. Na to udubljenje
sam stavio drva, a po njima gomilu lišća, pa onda nabacao trnje. U
prostoriju sam donio sijena i napravio ugodan kutak. Mogao sam u
njemu ležati i sjediti, a mogao sam se i igrati do mile volje. Niko
me nikad ne bi našao!
Oko skrovišta se dizalo nekoliko stabala starih kestenova između
kojih je bio uzak prolaz. Na tom prolazu je bila prepreka od grana,
pa niko nije mogao ući, dok ne bi sklonio grane.
Iz skrovišta sam mogao gledati na sve strane kroz male otvore, a da
me niko nije mogao spolja vidjeti. Tako se desi da pored mene, samo
na dva koraka, prođe neko iz sela, ili čak gomila djece koja
zaviruju u svaki grm, a da me ne vide. Zavire u grm, ali vide samo
gomilu trnja.
U skrovištu sam imao mnogo predmeta, što sam ih donio sa pohoda u
planini: perje svih planinskih ptica, željezni vrh nekog koplja,
ogromnu čahuru, zmijsku kožu, zečji rep, vučije zube, orlovo
gnijezdo. Bilo je jedno vrijeme i mače, pa kad je odraslo pustio sam
ga napolje i jedva otjerao.
U jednom kutu čak sam imao teglu u kojoj sam držao ribu uhvaćenu na
potoku.
Za moje skrovište je vezano mnogo zanimljivih događaja.
Jednom je u njega ušla neka stara mačka. Gledao sam kako tetura po
livadi i tiho je dozivao. Pokušavao sam odgonetnuti da li tetura od
gladi, zime, bolesti ili starosti
- Hodi, maco... Ja ću ti pomoći... – tepao sam.
Ona je bez straha ušla, legla u jedan ćošak i gledala me tužno.
Upravo sam jeo komad kruha, pa sam ga spustio pred mačku. Ona je
munjevito zgrabila kruh i počela jesti. Bljesnuo je njen pogled
nekim sjajem u kom je bilo i tuge i zahvalnosti, a tijelo se napelo.
Onda je ispustila kruh, pa se prevrnula u grm.
Danima sam bio potrešen neobičnom i zagonetnom smrću stare mačke.
Jednom sam rano ušao u skrovište i našao u njemu psa. Bila je to
kuja našeg susjeda. Ležala je i režala muklo, pa sam se ljut i
preplašen vratio kući.
Drugog dana psa je nestalo, a na mjestu gdje je bio ostalo je
šestero štenadi.
- Uh, Velija, šta ćemo sa tolikim ćukama? – zabrinuo se Zlaja.
- Ne brini, smislićemo već nešto – tješio sam ga, jer sam ja uvijek
kovao planove i donosio odluke.
Međutim, narednog jutra nije u skrovištu bilo ni stare kuje ni
njenih ćuki. Odnijela ih je na sigurnije mjesto.
Bila je zima, pa je Zlaja jednom predložio:
- Idemo u tvoje skrovište, Velija – rekao je značajno me gledajući.
Pristao sam. Zlaja sigurno ima neku tajnu koja se ne može tek tako
reći na putu.
Kad smo se uvukli, Zlaja je tajanstveni izvukao iz džepa šibicu.
- Vidi šta imam. Da naložimo vatricu.
- Može! – uskočio sam u Zlajinu igru ne sluteći opasnost.
Dugo smo gurkali grančice pod krupna drva, bacali na grane sijeno i
puhali u iskrice da su nas oči boljele. Kašljali smo, trljali oči,
kresali šibice i bacali ih na gomilu.
Uzalud. Slama se samo zažarila, pa se gasila.
Onda se desilo.
Kad smo bacali novu šibicu, odjednom je buknulo sve oko nas. Drva i
grane su se vremenom sušile, pa planula iznenada. Onda je buknula i
slama.
Gorjelo je skrovište kao da ga je neko polio benzinom.
- Bježi, Zlaja! – vrisnuo sam i povukao brata napolje.
Vatra je liznula za nama,a onda se, kao što je i počela, isto tako
naglo i ugasila.
Ostali su ugarci i nešto s njima što je dugo tinjao iz skrovišta kao
da je dolazilo iz zemlje.
Rizo Džafić
15.01.2006.
-
